ДОБРОДОШЛИ НА САЈТ ДОМА УЧЕНИКА СРЕДЊИХ ШКОЛА

 

ГЕНЕРАЦИЈЕ УЧЕНИКА СТАСАЛЕ СУ У ОКВИРУ ДОМА


Дом ученика средњих школа у Београду је васпитно образовна установа у којој се обезбеђују: смештај, исхрана и услови за учење и реализацију образовних и васпитних активности и садржаја, забавни и спортски живот за ученике који похађају школу ван њиховог места боравка.

Обавештења !

Vaše ime:

E-mail adresa:

Највећи проблем којег би желео/ла да се ослободиш/решиш је:

школа

породица

лични изглед

другарство

љубав

пороци

резултати

Излет

27.06.2017

НЕМАЊИЋКИ КРАЉЕВСКИ ПУТ

        - Осам векова од династије Немањића-


           Ове године се навршава 800 година од крунисања првог српског краља, Стефана Првовенчаног, па је тим поводом наша установа, овогодишњи добитник Светосавске награде, организовала тематски излет за све запослене у трајању од 22. до 23. јуна. Овим путем смо се прикључили обележавању поменутог и веома значајног јубилеја везаног за рађање српске државе, а истовремено смо се на аутентичним локацијама подсетили животног пута Светог Саве.

Путовање кроз нашу духовну и историјску прошлост почело је манастиром Жича, коју  је почетком XIII века недалеко од Краљева замислио и основао Стефан Првовенчани уз помоћ свог млађег брата, Саве Немањића.

„Тешко је и замислити раздобље дуго осам векова, а камоли у њему потпуно сагледати трајање једног манастира, а баш толико је прошло од подизања Жиче“ – овим речима почиње и прича о историји манастира.

Подизање манастира Жиче је почело  око 1206. године после повратка Саве Немањића са Свете Горе, а њена изградња је убрзана после добијања самосталности Српске цркве, што је овај манастир учинило првим средиштем Српске архиепископије. Жича је постала крунидбени манастир у коме је за двеста година крунисано седам краљева из династије Немањића. Ту је крунисан први српски краљ, уједно и задужбинар манастира,  Стефан Првовенчани, 1221. године, а крунисао га је и миропомазао први српски архиепископ Сава Немањић. Свети Сава је живео у њој извесно време поучавајући народ и надгледајући манастирски живот. Велика манастирска црква посвећена Вазнесењу Господњем, Светом Спасу, припада тзв. рашкој школи и представља архитектонски прототип по коме су се касније градили многи манастири. Оно што Жичу одваја од других манастира је црвена фасада којом  је светогорски монах Сава утиснуо препознатљив печат манастира на Светој Гори тога доба. Првобитно сликарство Жиче је о својим одликама најсличнје живопису Богородичиног храма Студенице. Међутим, крајем XIII века Жича је запаљена и опустошена па фреске које су до данас очуване датирају из периода након обнове цркве, из времена краља Милутина. Као центар духовности тога доба, Жича је за осам векова 17 пута страдала и била обнављана и као таква је симбол српског народа, његових најсјајнијих успона и тонућа, као и његових упорних трајања на раскрсници истока и запада. Жича је обновљена и обнавља се, а књигу ктитора и великих задужбинара попуњавају и новије генерације. Жича је данас женски манастир и оличење монашког живота, али је и „црвено острво“ на коме спас траже они који осећају и наслућују свој дуг Богу и својој историјској прошлости.

 „Жича је лепа зато што је жива, а та лепота нас је понела далеком исходу.“

Нас је повела даље долином Ибра где се са леве стране уздиже најочуванија тврђава из XIII века- Маглич. О настанку ове тврђаве се испредају многе легенде, што га чини делом магловите прошлости, а и симболично повезује са неприступачним местом где је саграђен, на узвишењу обавијеном маглом по чему је и добио назив. Стратешком положају овог града можда највише иде у прилог прича да је имао функцију заштитника Жиче и осталих светиња из немањићког периода. Постоји и легенда да га је подигла жена Ђурђа Бранковића, у народу омражена и позната као проклета Јерина. Тврђава је и данас позната као Јеринин град.

До утврђења се долази преласком преко висећег моста на Ибру и каменом стазом која је представљала својеврстан изазов за све нас. Са три стране брдо на којем је утврђење окружује Ибар, док је на четвртој страни шанац изнад којег се уздиже кула Донжон са Малим градом на североистоку утврђења. Капије града су отворене и уводе у комплекс од осам кула повезаних бедемима. Бедеми утврђења су дугачки око 270м, а широки 2м. Унутар утврђења је неколико грађевина, али су највећи утисак на нас оставиле куле до којих се долази дрвеним степеницама. Поглед са кула на Ибар и околне планине никог нису оставиле равнодушним, а истраживање кула, пушкарница, дрвених прелаза, као и поглед на стари округли бунар или цркву посвећену Светом Ђорђу су нас вратили у мистични средњи век и оживели пред нама средњовековног човека који је баш на том месту живео, молио се и бранио од непријатеља.

Наше путовање по Рашкој, земљи Немањића, настављамо долином Ибра, познатој као Долина јоргована. Легенда каже да је из љубави према Јелени Анжујској српски краљ Урош Први пред њен долазак наредио да се путем којим ће она допутовати, целом долином Ибра од Краљева до Рашке, посаде све познате врсте јоргована. Желео је да тако будућу краљицу подсети на родну Провансу. Бели и плави цветови јоргована су и данас сведоци те љубави и красе читаву долину. Долазимо до Студенице, друге светиње и задужбине Немањића. Прича о Студеници је и прича о Стефану Немањи, који је ловивши у пустим крајевима недалеко од данашњег Краљева одредио место где ће се подићи његова задужбина. Када  се на државном сабору 1196. године одреко престола и после четири деценије успешне владавине замонашио, и као монах Симеон ушао у своју задужбину Студеницу, она је већ била сазидана. У манастиру је провео само две године, а потом отишао на Свету Гору како би се придружио свом најмлађем сину Растку, у монаштву Сави. Вратио се у своју најлепшу задужбину тек после смрти, када је Сава пренео његове мошти и сахранио их у Богородичиној цркви манастира, где је оснивачу лозе Немањића већ био припремљен саркофаг. Касније су у Студеници сахрањени и жена Стефана Немање, Ана Дандоло (у монаштву Анастасија), као и њихов син, краљ Стефан Првовенчани (монашко име Симон). Тако је већ пред крај XIII века Студеница постала и гробно место Немањића. Бригу о Студеници је после очеве смрти преузео Сава Немањић, који је за потребе манастира написао Типик (правила о понашању), чији је уводни део Житије Светог Симеона. Главна црква манастира, Ваведење Богородице је сачињена од белог мермера, а у архитектонском смислу је спој романичког и византијског стила, из кога је настао нови, а наш стил грађења, познат као рашка школа. Натписи на фрескама су, по први пут у историји иконописа, на српском језику. Најмонументалнија, а по композицији најсавршенија, је композиција Распеће Христово, која по својој византијско плавој боји представља најстарији тип сликарства у овом манастиру. Манастир поред главне Краљеве цркве посвећене Богородици, чине и цркве светих Јоакима и Ане, црква Светог Николе као и манастирски конак и трпезарија.

Први дан путовања кроз стару Србију завршавамо обиласком манастира Градац, задужбине краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша Првог. Манастир се налази на падинама Голије и ушушкан је у прелепом шумовитом крајолику. Љубазност сестринства манастира нас је подсетила да се култ Јелене Анжујске, омиљњне владарке страног порекла, и даље брижно чува и преноси кроз векове. Као што је краљица Јелена спајала исток и запад, тако је и њена задужбина одраз спајања готског и рашког стила. Тесан камен, мермерни прозори и преломљени лукови одишу готиком, али унутрашњост наликује Богородичиној цркви у Студеници. Живопис је великим делом оштећен, а сачуване фреске су углавном из друге половине XIII века. На источном делу манастирске порте на самој стени је црква Светог Николе, која је служила као капела док се главна црква није изградила. Недалеко од манастира је извор „Очна бања“ одакле извире лековита вода, а цео комплекс етно села је познат као Градачка Бања. По једној легенди је српска краљица Јелена овом водом излечила од слепила једног од својих синова па је то био и мотив за подизање манастира.

Први дан нашег путовања се овде завршава, а одмор смо потражили на обронцима Копаоника, одакле се спуштамо у срце Рашке и обилазимо некадашњу престоницу Рас са околним манастирима. Дежева, свима позната по Дежевском споразуму на ком је краљ Драгутин предао престо брату Милутину, је уједно и место где су живели српски краљеви. Дежевска долина је у доба Немањића била густо насељена, а око ње су се налазила утврђења старог Раса. Данашња Дежева је село 7км од Новог Пазара, а некада се звала Дежево и има индиција да су се на том месту налазили немањићки двори, те да је ту рођен и Свети Сава. Крајем XX века су археолошким истраживањима откривени остаци цркве и некрополе. Све површине зидова и унутрашњост храма биле су покривене живописом од кога су остале очуване знатне површине доњих зона на откривеним деловима зидова. Надомак старе цркве 2012. године је отпочела градња нове, посвећене Светом Сави. Нова црква је саграђена, али се чека њено осликавање. Из Дежевске долине упућујемо се ка узвишењу на коме стоји вековима нетакнута Петрова црква. Док чекамо да нам отворе врата најстаријег познатог храма, поглед нам привлачи некропола са великим бројем монументалних надгробних споменика од камена за које касније сазнајемо да су из XVIII и XIX века, док су они из ранијих периода сачувани у самој цркви. У цркву Светог апостола Петра се улази на мала гвоздена врата што наводи путника да се поклони овој старини. Храм потиче из IX века, а направљен је на темељу ранохришћанске богомоље из VI века. Више пута обнављана ова црква чини пресек епоха. У Петровој цркви је Стефан Немања поново крштен, ту је предао престо Стефану Првовенчаном, и ту примио монашки постриг. Свети Сава ју је 1219. године одредио за седиште Рашке епископије, а касније и митрополије. Живописи цркве крију слојеве који прате хронологију градитељских промена овог манастира. У цркви је сачувана крстионица, а интересантна је и галерија са које су некадашње велможе пратиле литургије. Петрова црква одише старином и не може да се не осети дух предака који извире из сваког њеног кута.

На крају путовања, а на почетку приче о историји Немањића је манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века. Ово је један од најстаријих и најважнијих манастира српске православне цркве, а место и разлози његовог грађења показују духовну, али и државничку и историјску вредност. Узвишени положај представља симбол Немањине победе, а разлог да се манастир сагради на том узвишењу лежи у причи о браћи Немањић. Пошто је Стефан Немања без знања своје браће саградио две цркве, браћа су га позвала у Рас и ту га по казни затворила у једној пећини. Из ње се видело само једно брдо у које је Стефан Немања гледао док се молио Светом Георгију. На том ће брду по доласку на власт изградити манастир Светог Георгија, баш као што се и заклео светитељу тражећи од њега помоћ да се извуче из заточеништва. Манастир је касније назван Ђурђеви ступови, а ступови, односно стубови су заправо две високе куле са северне и јужне стране главне цркве за које се претпоставља да су били звоници. Манастир је до XVII века био нетакнут, када после пожара започиње његова тужна судбина.  Од богатог живописа остали су само фрагменти и то у улазном делу и на куполи, јединим сачуваним деловима после рушења. По казивању игумана манастира, јеромонаха Герасима, који нас је дочекао, манастир је од XVII века био напуштен, а 2001. године дочекао своју обнову и прве монахе. У манастиру данас живи 4 монаха, а јеромонах Герасим нас је угостио у великој манастирској трпезарији краља Драгутина, другог ктитора манастира, уз причу о искушењима саременог начина живота као и потрази за миром и усклађеношћу.

Ово дводневно путовање кроз векове наше историјске и духовне традиције завршавамо културолошким разгледањем некадашње немањићке престонице старог Раса, а данашњег Новог Пазара. Посета Рашке, као историјског простора поимања Срба, је представљала посету месту на којем је почео успон прве српске државе и цркве, као и месту где су писани први велики закони Европе на живом језику народа. Овде су скоро сви материјални докази о Србима као старом народу који је примио хришћанство, о Србима када су били прва европска господа, а о чему сведоче Жича, Студеница, Сопоћани, Петрова црква и други манастири. Оживљавање сведока тог  времена је на нас оставило јасан утисак да је народ жив док чува своју историју и духовно наслеђе.

 

ГАЛЕРИЈА